Sta­re fo­to­gra­fi­je Pr­ča­nja s kra­ja pro­šlog vi­je­ka oku­pi­le su u Do­mu kul­tu­re broj­ne tu­ri­ste i mje­šta­ne, ko­ji su evo­ci­ra­li uspo­me­ne na ne­ka­da­šnji Pr­čanj. Po­stav­ku od 87 fo­to­gra­fi­ja i šest pje­sa­ma o Pr­ča­nju či­ji su auto­ri Pr­ča­nja­ni (Bo­žo Usa­no­vić, Vla­do Br­gu­ljan, Mi­loš Mi­lo­še­vić, Mak­sim Zlo­ko­vić) pri­re­di­la je Mi­ra Di­mić iz Be­o­gra­da, po­to­mak po­ro­di­ce Đu­ro­vić, ko­ja 600 go­di­na ži­vi na Pr­ča­nju.
– Iz­lo­žbu sam pri­re­di­la u čast mom ocu Vin­ku Đu­ro­vi­ću ko­ji je umro pri­je 55 go­di­na. Ove nje­go­ve fo­to­gra­fi­je sa­da su do­ku­ment ono­ga vre­me­na, a on je obo­ža­vao svoj rod­ni kraj. Sli­kao je ku­će i nji­ho­vu lje­po­tu u skla­du sa pri­ro­dom, sa po­tre­ba­ma lju­di. Ovo je na­pra­vlje­no za­hva­lju­ju­ći Mje­snoj za­jed­ni­ci Pr­čanj, a na­ro­či­to go­spo­di­nu Zo­ra­nu Br­gu­lja­nu – ka­za­la je na otva­ra­nju iz­lo­žbe Mi­ra Di­mić. Fo­to­gra­fi­je su na­sta­le po­sli­je 1945, a ima i onih iz­me­đu dva ra­ta. Mi­ra je ro­đe­na i ži­vi u Be­o­gra­du, a ov­dje je do­la­zi­la kod đe­da Euge­na Đen­ka Sbu­te­ge, na lo­ka­ci­ji Tre so­re­le, gdje je pro­vo­di­la škol­ski ras­pust. Ne iz­la­že pr­vi put na ovom mje­stu, a glav­na mo­ti­va­ci­ja joj je lju­bav ka pre­ci­ma.
– Ovo je mo­ja dru­ga iz­lo­žba ov­dje, pri­je par go­di­na pri­re­di­la sam iz­lo­žbu sto­ti­nu raz­gled­ni­ca Pr­ča­nja. Mo­ja po­ro­di­ca Đu­ro­vić je ov­dje od 1470. go­di­ne, pre­ma to­me, po­si­sa­la sam lju­bav za rod­ni kraj s maj­či­nim mli­je­kom. Dje­tinj­stva se sje­ćam po Pr­ča­nju ko­ga vi­še ne­ma, uglav­nom po ku­pa­nju i po stro­gim ba­ba­ma. Ima­la sam 14 go­di­na ka­da je đe­de umro, a sve se pro­mi­je­ni­lo ka­da je moj otac umro, ima­la sam 17 go­di­na. Sa­da sam pen­zi­o­ner, ina­če za­vr­ši­la sam či­stu he­mi­ju na Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, a ci­je­li rad­ni vi­jek sam pro­ve­la kao bi­bli­o­te­kar Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, s tim što su sve knji­ge iz obla­sti pri­rod­nih na­u­ka do­la­zi­le kod me­ne na sto da ih ob­ra­dim – ka­že Mi­ra za „Dan”.
Na­da Đu­ro­vić, Mi­ri­na ro­di­ca (nji­ho­vi oče­vi su ro­đe­na bra­ća), ka­že da su ta­da gra­đe­vi­ne bi­le ljep­še, sa­da je na dje­lu be­ton, u ko­ji se sta­ra ar­hi­tek­tu­ra uto­pi­la. Sve se mi­je­nja, pa i lju­di, pri­mje­ću­je 81-go­di­šnja Na­da, ko­ja je sva­kog lje­ta u dru­štvu 94-go­di­šnje pri­ja­te­lji­ce Mi­le Aj­zen­štajn-Sto­jić iz Za­gre­ba.
Fo­to­gra­fi­je nas vra­ća­ju u pro­šlost, a po­red vi­zu­el­nog do­ži­vlja­ja, pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da uži­va i u pre­li­je­pim sti­ho­vi­ma, na­dah­nu­tim lju­ba­vlju ka za­vi­ča­ju. Sve bi te pje­sme mo­gle da se uko­ri­če u jed­nu li­je­pu pu­bli­ka­ci­ju, pri­mje­ću­je et­no­log Mi­le­va Pe­ja­ko­vić Vu­jo­še­vić, di­rek­tor­ka Po­mor­skog mu­ze­ja.
– Ove cr­no bi­je­le fo­to­gra­fi­je bi tre­ba­lo da vi­de mo­der­ni fo­to­gra­fi ko­ji ko­ri­ste di­gi­tal­nu teh­ni­ku. Po­no­sna sam što ne­ko ču­va ovo ne­pro­cje­nji­vo bla­go, što su se otvo­ri­le ne­ke bi­bli­o­te­ke, fo­to­te­ke. Pro­šlo je 60 go­di­na od ta­da, ali fo­to­gra­fi­je su sa­ču­va­le to do­ba od za­bo­ra­va. Vo­lje­la bih da vi­dim i po­stav­ku „Bo­ka ne­kad i sad“ – sta­ra i no­va fo­to­gra­fi­ja okom mo­de­r­nih fo­to­gra­fa, da to bu­de pu­tu­ju­ća iz­lo­žba, ali da to ne bu­de sa­mo Pr­čanj, ne­go i ri­bar­ski Muo, Do­bro­ta..., ka­za­la je Pe­ja­ko­vić Vu­jo­še­vić za „Dan”. M.D.Po­po­vić


O ocu s po­što­va­njem

Mi­rin otac, in­že­njer Vin­ko Đu­ro­vić je po za­vr­še­noj Gim­na­zi­ji u Ko­to­ru po­čeo stu­di­je gra­đe­vi­ne u Be­ču, a za­vr­šio ih u Be­o­gra­du. Ci­je­li rad­ni vi­jek bio je re­dov­ni pro­fe­sor Na­crt­ne ge­o­me­tri­je, šef ka­te­dre za na­crt­nu ge­o­me­tri­ju i de­kan Gra­đe­vin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ob­ja­vio je osam udž­be­ni­ka, a nje­go­va „Na­crt­na ge­o­me­tri­ja“ iz 1950. i post­hum­no iz­da­nje 1961. go­di­ne, u iz­da­nju Na­uč­ne knji­ge, do­ži­vje­la je 14. iz­da­nje 1993. go­di­ne. Pro­jek­to­vao je mno­ge jav­ne zgra­de i ku­će, u Be­o­gra­du: Dječ­ja kli­ni­ka u Tir­šo­voj uli­ci, Prav­ni fa­kul­tet, Za­du­žbi­na Ili­je Ko­lar­ca, Ma­šin­ska la­bo­ra­to­ri­ja Teh­nič­kog fa­kul­te­ta, Igu­ma­no­va pa­la­ta na Te­ra­zi­ja­ma, Ka­te­dra­la Uz­ne­se­nja Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je, Gim­na­zi­ja u Le­kov­cu, in­ter­na­ti u Pe­ći, Bo­ru, No­voj Va­ro­ši... U Bo­ki ko­tor­skoj naj­po­zna­ti­ja je bol­ni­ca „Va­so­Ću­ko­vić“ u Ri­snu.
Iz­lo­že­ne fo­to­gra­fi­je, kao i spi­sak pr­čanj­skih ku­ća, ob­ja­vljen u re­print iz­da­nju knji­ge „Pr­čanj“ don Ni­ka Lu­ko­vi­ća, re­zul­tat su nje­go­ve lju­ba­vi pre­ma fo­to­gra­fi­ji, rod­nom kra­ju, a isto­vre­me­no su bi­le dio nje­go­vog pro­u­ča­va­nja gra­đe­vi­nar­stva Bo­ke i pod­lo­ga za struč­ne na­uč­ne ra­do­ve. Umro je u Be­o­gra­du kao ak­ti­van pro­fe­sor, a sa­hra­njen na Pr­ča­nju po sop­stve­noj že­lji.


Tri se­stre i ofi­cir, ne­kad i sad

Ova po­stav­ka bi­la je po­vod i da se sta­ro­sje­di­lac Bo­žo Usa­no­vić pri­sje­ti pr­čanj­skih fe­šti, ma­sken­ba­la, ka­da su 1977. go­di­ne on i nje­go­va su­pru­ga Ja­nja, kom­ši­ni­ce Mi­le­va Ko­njo­vić i Zo­re Či­ča­re­vić, bi­li ma­ski­ra­ni kao ka­pe­tan i „Tre so­re­le“. Svo­ju pje­smu ko­ja je u Mi­ri­noj po­stav­ci, po­sve­tio je upra­vo nji­ma.
– Pje­smu sam na­pi­sao jer je naš na­stup pod ma­ska­ma ta­da imao ve­lik od­jek u jav­no­sti. Ona je odav­no že­lje­la da se ma­ski­ra­mo pod tom ma­skom „Tri se­stre (Fi­lo­me­na, Gra­ci­ja­na i Ag­ne­za) i ofi­cir“, a ka­ko je ra­di­la po go­spod­skim ku­ća­ma, on­da smo po­ma­lo sa­ku­plja­li re­kvi­zi­te – le­pe­ze, še­ši­re, ma­šne, đin­đu­ve, odi­je­lo, ci­pe­le. Po­koj­ni ka­pe­tan Be­po Apo­lo­nio je čuo da će­mo se ma­ski­ra­ti, pa mi­je po­klo­nio kom­plet­nu uni­for­mu ka­pe­ta­na tr­go­vač­ke mor­na­ri­ce, ka­pu sa či­no­vi­ma...